100 ГОДИНА ОД КОЛОНИЗАЦИЈЕ ДОБРОВОЉАЦА – ПРЕПОЗНАВАЊЕ СЕБЕ И СВОЈИХ КОРЕНА

У атријуму Народног музеја Зрењанин одржана је промоција књиге др Милана Мицића „Колонистичка насеља (1920 – 1941) Банат, Бачка, Срем. Ради се о још једном значајном издању Банатског културног центра из Новог Милошева које води књижевник Радован Влаховић. Историчарка – кустоскиња Вања Игњатов поздравила је присутне испред домаћина. Културно-уметнички део промоције је улепшала својим наступом певачка група „Вретено“из колонистичких места Александрова и Банатског Карађорђева.

У својој новој студији Милан Мицић полази од једног зида заборава или како је рекао „ стида од памћења“ које је наметнуто у периоду комунистичке власти и долазимо до сазнања да је у процесу аграрне реформе и колонизације у Краљевини Југославији, спроведеној у периоду од 1920. до 1941. године, у крајевима Баната, Бачке, Барање, Срема, Славоније формирано 200 насеља у којима је уочи Другог светског рата живело око 100.000 становника лојалних династији Карађорђевића и новој држави. Нова насеља су подизана у панонској области у близини граница према Мађарској и Румунији или нешто даље од границе, или су изграђена уз постојећа насеља у којима је углавном живело мањинско немачко, мађарско и румунско становништво.

Насеља су подизана на голој ледини,у неусловним нехигијенским условима, на земљишту бивших феудалаца непријатеља нове државе, којима је земља одузета. Аутор је у овој књизи обрадио 20 насеља из Бачке, Баната и Срема. То су насеља: Банатско Карађорђево, Сириг, Хајдучица, Растина, Војвода Степа, Владимировац, Лужац, Црно Брдо, Алекса Шантић, Липовача, Александрово, Банатско Вишњићево, Банатски Душановац, Војвода Бојовић, Ковин, Селеуш, Подлокањ, Танкосићево, Павлиш и Руско Село.

Проф. др Бранко Ћупурија о овом значајном делу српске историографије каже:

Идући трагом Николе Гаћеше, тематски, садржајно и методолошки проширујући и богатећи његова истраживања, Милан Мицић је стасао у једног од наших најбољих, ако не и у најбољег, познаваоца процеса аграрне реформе и колонизације у периоду између два светска рата. Његова књига „Колонистичка насеља (1920–1941) – Банат, Бачка, Срем“ обрадоваће, не само историчаре, него и припаднике свих научних дисциплина који се на неки начин баве насељима, пре свега етнологе, географе, архитекте и социологе. Као што ће, имајући у виду препознавање разних видова колективних идентитета, у теоријском и методолошком погледу, осим историчара, обрадовати и припаднике других научних дисциплина, пре свих социјал­не или културне антропологе. Она ће добро доћи свим бројним потомцима учесника насељавања и ствара­ња нових колонија у Бачкој, Банату и Срему у периоду између два светска рата, који буду хтели да сазнају нешто више о свом пореклу и идентитету, најпосле и многим љубитељима поузданог историјског штива, као и љубитељима добре књиге уопште.

Др Милан Гулић, један од рецензената је о књизи забележио:

Управо су аграрна реформа, жеља да се утврде гранични појасеви и дуг према добровољцима довели до првог југословенског колонистичког таласа у којем је настао низ потпуно нових насеља. Тај сложени процес је у средишту пажње нове књиге др Милана Мицића, који се великим бројем радова показао као изузетан познавалац добровољачког питања, као и колонизационих кретања и разви­тка нових насеља на тлу данашње Војводине. Милан Мицић пише о настанку нових насеља у Банату, Бачкој и Срему, даје приказ регионалног поријекла његових насељеника, описује услове у којима су живјели и из којих су градили уређена насеља каква данас постоје. Потанко осликава проблеме са којима су се суочавали – недостатак питке, а вишак сваке друге воде, болести које су косиле примарно дјецу колониста, али и нови начин живота, на који су се у равници, далеко од завичаја, навикавали људи из динарских крајева нове, југословенске краљевине.

Због сложености теме и свеобухватности ис­траживачког приступа, овај рукопис Милана Мицића није само историја Баната, Срема и Бачке, већ и много више од тога – он представља саставни дио повијести Лике, Босне, Херцеговине, Боке Которске и свих других области одакле су долазили колонисти. Њихов долазак у равничарске крајеве није промијенио са­мо историју крајева који чине данашњу Аутономну Покрајину Војводину, већ и свих оних крајева који су остали без својих мјештана. Њихов одлазак из Далмације, Лике, са Кордуна и Баније, из Босне и Херцеговине био је, показало је то вријеме, први талас одласка Срба из тих крајева.

На промоцији у Зрењанину аутор и гости су изнели историјске и музеолошке проблеме са којима су се сусретали у раду на овој тематици. Др Милан Мицић је дошао до закључка да је у периоду 1920. – 1941. трајао је велики колонизациони талас којим је Краљевина СХС касније Краљевина Југославија, насељавала своје „северне земље“ Банат, Бачка, Срем, Барања, Славонију српским ратним добровољцима из динарских, планинских крајева Краљевине али и српским оптантима (онима који су изабрали да као Срби не живе у новоствореним државама а живели су до тада на тлу Мађарске, Румуније) као и српским становништвом Баната који је желео да добије бољу земљу од оне коју је добио у време колонизације Шваба и Мађара под Хабзбурзима.

У том великом колонизационом процесу створено је до 1941. године близу 200 нових насеља са 100 000 становника. Једно од значајних колонизационих подручја била је околина Великог Бечкерека – Петровграда у ком је насељено близу 20 000 људи. Др Милан Мицић  описује начин формирања, структуру завичајних група, формирање јавног живота, питања егзистенцијалног минимума у  20 колонистичких насеља међу којима су Банатско Карађорђево, Александрово, Војвода Степа, Војвода Бојовић, Банатски Душановац, Банатско Вишњићево, Руско Село, Подлокањ, Валдимировац, Салсуш, Хајдучица, Павлиш, Ковин, Сириг…

О овом значајном историографском делу говорили су на промоцији у Зрењанину поред аутора и Богдан Шекарић етнолог и Димитрије Михаиловић историчар из Музеја Војводине у Новом Саду.

Етнолог Шекарић је у музеолошком раду са артефактима из тог периода сачуваним до данас приметио значајну појединост. Један део људи, добровољаца стигао је у ове крајеве и из Америке и донео из те средине у успону многе новине које су допринеле успону средина у које се долазило. Ови колонисти били су носиоци нових идеја оруђа и одеће, способни за нове изазове – каже Богдан Шекарић .

Млади историчар Димитрије Михаиловић је приметио да су ова насеља попут многих српских насеља у историји стварана као врста живог зида према новонасталим државама Мађарској и Румунији. Насеља су у исто време служила и као награда за добровољце за учешће у рату али и против могућег непријатељског дејства јер је слободарски дух остао присутан између два рата. Немци и њихови сателити, ревизионисти одмах су се 1941 окомили на колонисте који су претрпели страдања.

Истовремено етнолог и историчар су запазили на терену приликом рада, да се после доласка комуниста на власт може говорити о својеврсном „невидљивом народу“ чија је улога у историји избрисана.

Др Мицић је отклонио дилему младог колеге када је у питању завера ћутања око питања добровољаца у новој комунистичкој Југославији. Он је навео да је Александар Ранковић (наравно не без знања Јосипа Броза Тита) из идеолошких и сада видимо и србофобних разлога донео уредбу којом се добровољачке организације проглашавају профашистичким организацијама и којом се њихов даљи рад забрањује.

На крају др Мицић је закључио:

Можда је време, можда је дошао тренутак да сазнајући о овим људима и ми сазнамо ко смо. Можда је тренутак, да овај што Богдан рече „невидљиви народ“ постане видљив и нашим Србима који нису били у овој колонизацији а живе у Војводини, припадницима националних мањина који живе овде, који не познају, шта је суштина насељавања ових људи. Трагедија нашег света и наших снага, да постану познати и у Београду и у осталим деловима Србије, који не знају ништа о њима о њиховој историјској величини, јер добровољци су ослободили Кајмакчалан, они су били сваки пети војник који је пробијао Солунски фронт. Њихов значај не крњи величину и значај читаве епопеје страдања и борбе српског народа у Великом рату, он велича епоху и зато тај помен тамо треба да се нађе о њима. Али и у крајевима планинским одакле потичу сви ти људи треба да се сачува помен о њима, јер забораве људи све оне који се селе и одселе. У наредним годинама, ја очекујем да ће на различитим тачкама не само у нашим селима и градовима у Србији бити на достојан начин обележена годишњица колонизације. Кроз књиге, изложбе, научне скупове, документарне филмове, рад са децом, кроз све оне активности који ће да нас подсете не само на њихов подвиг него да нас подсете на нас саме.

Др Мицић се посебно захвалио директору Народног музеја у Зрењанину Синишу Оњину, као домаћину скупа, Владимиру Бракусу, потомку солунског добровољца председнику општине Нова Црња, Марку Лазићу председника општине Мали Иђош, представницима удружења који негују сећање на добровољце из Александрова, Војводе Степе, Банатског Карађорђева, Руског Села, Владимировца, Хајдучице итд, Посебно је апострофирао новинску кућу „Српско Коло“ из Требиња а захвалио се на свестраној помоћи председницима неколико општина, директорки музеја у Вршцу и директорки библиотеке у Пландишту, директору библиотеке у Зрењанину Милану Бјелогрлићу те својим колегама професорима историје из Српске Црње.

За Вас приредио архивиста Историјског архива Зрењанин Саша Младеновић

Поделите објаву

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on email

Можда ће Вас занимати и...