Поводом обележавања 105. година од ослобођења Великог Бечкерека, Петровграда и Зрењанина у Првом светском рату у Барокној сали Скупштине града Зрењанина, пред великим бројем присутних званица, представљено је ново вредно дело архивског саветника и историчара Ванде Војводић Мицове и историчара Зорана Вељановића под називом „Знамените личности Великог Бечкерека из доба ослобођења и уједињења 1918.“
Промоцији је присуствовао велики број истакнутих личности града и округа, међу којима и Радош Пејовић, помоћник покрајинског секретара за социјалну политику, демографију и равноправност полова, задужен за Сектор за бригу о породици и начелник Средњобанатског управног округа Предраг Рађеновић као и директор Историјског архива Зрењанин Мирјана Баста.
Запажену уводну беседу изговорио је в.д. директора ГНБ „Жарко Зрењанин“ Миле Кулачић.
„…Био је то крај једног тешког, изузетно крвавог и страшног рата, Великог, како су га тада звали. Четири године раније, Аустроугарска империја је напала и првенствено уз помоћ свог снажног савезника немачке империје, готово довела до потпуног уништења Србију и њено становништво. Четири године потом српска војска је прешла Саву и Дунав и залазила је све дубље у крајеве, где је живео њен, српски народ а који су до јуче припадали ратном непријатељу, великој империји. Живели су ту, осим Срба, пре свега и Мађари, као и Немци, као народи на којима се темељила двојна монархија. Нити дан оснивања Првог српског одбора 31. Х и преузимање града, нити улазак српске војске 17. XI 1918. у Велики Бечкерек, нису били тада умрљани проливањем крви. Историја је ћудљива, пуна тешких времена и догађаја, али и даље уме да изненади и задиви.
Цео век касније, Србија има у Мађарској пријатеља, као ретко ког у овом суровом свету мрачних политичких притисака и уцена и као што рече један од мађарских првака у нашој земљи, од 1945. на овамо, помирење Мађара и Срба је једино институционално и државно помирење у целој Европи (осим Француске и Немачке). У том смислу , важно је подсетити на поруку председника Мађарске упућене нашим народима: „Само национално свесни Срби и национално свесни Мађари могу побољшати међусобне односе , а не лажни интернационалисти који проблеме гурају под тепих“, а могли би смо додати и који их најчешће и производе. Мало знамо једни о другима, о заједничким узвишеним тренуцима , личностима и догађајима , којих је много више него што се претпоставља; али оно још горе, ми мало знамо о себи самима…“
Један од приређивача ове вредне историјске читанке је Зоран Вељановић, историчар, помоћник директора Музеја присаједињења, рођени Зрењанинац, који живи и ствара на релацији Нови Сад – Суботица, је надахнуто овим поводом беседио:
„…Део наше историје, до скоро, пар деценија у назад је више био преточен у фантазмагорију крлежијанско-брозовске историографије, која је на све личила само не на српску историју и оду почасти српским јунацима из Великог рата. Јунаци су били гурнути под тепих, баш као и ових тридесет и три личности које смо по нашем избору колегиница и ја обрадили у овој књизи. Хтели смо зато да вратимо дуг нашем завичају, где смо рођени и где смо се школовали али и нашим суграђанима да на основу методологије научно-истраживачког рада испричамо историјски утемељену причу о 1918. и њеним јунацима. Историја без личности не постоји, личности стварају историју а ове 33 личности које смо ми одбарали по нашем избору, има их далеко више, уткали су се у то 1918. са именом и презименом у историју. Има на жалост и оних безимених који су страдали по казаматима.
Врло добар шлагворт ми је дао претходни говорник Кулачић, а о томе се није дуго говорило. Ово не само да је био најзначајнији датум ослобођења него и начин на који се тај догађај одиграо. Ми сви баштинимо слободу и заједнички живот са нашим истоплеменицима Србима са обе стране Дунава и Саве, а да овог догађаја није било, ни мировна конференција у Паризу, не би тако скројила границе, како их је скројила. Врло је битно рећи да је почетак Великог рата у Аустроугарској био такав да је почео прогоном сопственог становништва, Србима пре свега. Већина јавних личности, без обзира на професију, да ли је био честит ратар или свештеник, честит адвокат или лекар, честит учитељ, доживела су масовна хапшења, доживео је прогон и монтирани процес и на крају интернацију у бројне логоре по територију Аустроугарске. Ту је било не само људи него и жена. Процентуално гледано Средњи Банат је ту прошао, ако може тако да се каже нешто блаже у односу на Јужни Банат. У штампи ми је књига „Панчево, српска Спарта у ослобођењу 1918.“ Немачки генерал, командант тог дела границе према Србији је наредио да се сви мушкарци старији од 14. година похапсе и интернирају ван Панчева. Можете замислити шта је то, етничко чишћење. Значи комплетно сву мушку популацију су интернирали. Становништво српско Великог Бечкерека, дакле, није сво тако прошло али, ови који су похапшени, током вожње сточним вагонима, где год би стали локално становништво би их организовано дочекивало, по дојави власти и гађало их каменицама, пљували су их, тукли, иживљавали се. Такоође и њихове породице, овде су доживљавале тешко малтретирање и шиканирање…“
О својој новој књизи архивски саветник и историчар Ванда Војводић Мицова је на овај свечани датум рекла:
„…Када смо попуњавали образац за доделу средстава за објављивање ове књиге, постоје две рубрике које су битне. То је рубрика циљ нашег пројекта и циљна група. Циљна група сте сви ви који се налазите у овој сали. То су ђаци, ту су моје колеге историчари, то сте сви ви који волите историју и које интересију наша историја. Наш циљ је да у спомоћ ове књиге створите слику о томе како је српски народ живео у том периоду, како се одвијала његова борба за основна људска права, како су ти људи били третирани у интернацији по логорима, какв су третман имали у њој. Посебно да створите слику колика је била жеља за присаједињењем са матицом Србијом и колику су цену појединци платили у тој борби.
Ми смо одабрали тридесет и три личности али нису све оне везане за Српски народни одбор. Имамо и Тодора Манојловића, књижевника и позоришног критичара који није учествовао директно у борби за ослобођење и присаједињење у Великом Бечкереку. Он је био на Крфу 1916. радио као преводилац за италијански и српски језик, касније је радио у „Српским новинама“ и „Забавнику“. За њега се често у литератури каже да се он борио не пушком него пером. Имамо такоође и Станислава Обремског, који је био пореклом Пољак, био је панслависта и он се борио за српску ствар са својом супругом Албином. Чим је кренуо рат 1914. Та породица са двоје деце је ухапшена и интернирана у мађарски логор. Албина је била у другом стању, тамо у логору се породила и та мала беба је своје прве године живота провела у логору.
Морамо истаћи да су ове личности које смо обрадили биле изузетно активне у друштвено-политичком, привредном и културном животу нашег града. Оне су касније имале и друге активности у каснијим организацијама „Јадранска стража“, „ Скаути“, „Соколско друштво“, „Црвени крст“ итд. Ове личности су биле различитог степена образовања, различитих професија. Имате међу њима свештеника, доктора правних наука, учитеља, трговаца, занатлија, ратара. Неки људи нису ни рођени у нашем граду већ у Вршцу, Новом Саду, околним селима, Орловату. Све те разлике међу њима они су ставили са стране, зарад једног циља да остваре ослобођење и присаједињење матици Србији…“
Музички део промоције је био уприличен између беседа говорника. Мирјана Младеновић (вокал) и Михаило Младеновић (гитара, вокал) су на тренутак, интерпретацијом родољубивих песмама: „Тамо далеко“, „Креће се лађа Француска“ и „Ово је Србија“, пренели емоцијом присутне у славне дане из 1918. године…“
Историјски архив Зрењанин
