БЕЧКЕРЕЧКИ ПРОГРАМ – ПЕРИОДИЧКА И АРХИВСКА ГРАЂА

Историјски архив Зрењанин је учествовао на манифестацији Недеља културе у оквиру које је одржана промоција посебне публикације „Бечкеречки програм, периодичка и архивска грађа“, коју је приредио историчар и архивиста Слободан Милин. Промоција је одржана у атријуму Народног музеја Зрењанин а поред аутора говорили су о овој књизи историчар Рако Томовић и историчар Државног архива Србије Душан Гутеша. Модератор промоције је био виши архивиста Горан Живић.

Ово је био први јавни наступ чувеног професора Гимназије у Зрењанину Рака Томовића након одласка у пензију, одушевљен делом свога бившег ученика Слободана Бобе Милина професор је између осталог рекао:

„…Свакако смо имали, као Срби, велику и трагичну историју али шта смо ми из ње као народ научили?…Велика је данас мука код обичног човека који воли да чита популарну, лаку историју, да разазна шта је то ревизија историје и какве су намере таквих историчара а види се да је то историја потпуно преврнута на главачке и треба бити опрезан…Слободан Боба Милин израста у бриљантног историчара, једног од оних који се држе озбиљних извора и настоје да историја остане учитељица живота… Када се говори о Бечкеречком програму не може се прескочити име Светозара Милетића, који велики борац за српска национална права, оснивач Српске народне слободоумне странке и творац програма са својим сарадницима. То се не може раздвојити, као што се Свето Тројство не да раздвојити…Није то само неко 1869. тако сео и написао политички програм Срба у Угарској…У 18. веку појављује се панславизам и у 19. веку се шири. Словени као и Германи и остали народи желе да се ослободе и уједине. То је покрет који је романтизам донео и Европи и наравно да то није могло да мимоиђе словенске народе и ту су корени…Морамо ту поменути и 1848. годину када су Мађари покушали да се револуцијом еманципују од Бечког двора али лукавом, латинском политиком, двор је увео Србе и Мађаре у жестоки сукоб који је био непотребан. То се завршило тако што су млади цар у Бечу и његова лукава елита прво признали Србима Српско Војводство и Тамишки Банат. У том војводству Срби нису били већинско становништво и није ту ушла војна граница уз границу са српским земљама, где је било много Срба. Ту су Немци,(Мађари) и Румуни чинили већинско становништво. Када су Срби интервенисали 1848. онда им је објашњено како је то тако тренутно урађено и да је то први корак итд. Дипломатски, лицемерни одговори су увек долазили из Беча, што се тиче Срба. То је та Војводина, која је до 1860. постојала и онда укинута. Кад је Бах чувени канцелар Аустроугарске завео свој апсолутизам, све народе који нису Германи је одбацио својом политиком. Укидањем Војводине Срби су се узбунили и покушали да се политички организују…Срби су прво тражили да имају у тој монархији пуну црквену, просветну и културну аутономију, то је био благ захтев и свака држава, која води рачуна о националним мањинама је то могла да прихвати. Међутим, то није ишло тако, већ се 1868. доноси „закон о равноправности нација“, потпуно асимилаторски који је у угарском делу имао за циљ да асимилира све немађарске народе. Ту је дошло до активирања српских политичких кругова на челу са Светозаром Милетићем који су баш у овом граду имали своју прву конференцију прву 1869. а другу 1872. године и ту је настао Бечкеречки програм…“

Ова значајна књига „Бечкеречки програм, периодичка и архивска грађа“ објављена је у оквиру пројекта 150 годишњице од писања и усвајања чувеног Бечкеречког програма за које је средства обезбедило Министарство културе и информисања Републике Србије.

Историчар Државног архива Србије Душан Гутеша је на промоцији овог дела истакао следеће:

„Цела ова прича око Бечкеречког програма почиње тако што се припремају избори за Угарску Скупштину, Земаљски сабор 1869. годна, март месец. Раније, 1861. годнине на Благовештенском сабору, припадници српске политичке оријентације су хтели да успоставе неки договор са Мађарима и хтели да оформе једну заједничку политику, која би ишла у смеру народне једнакости. Међутим, догодило се да је 1867. дошло до нагодбе Немаца и Мађара а већ следеће године и до закона “о равноправности народа“, где се договор са Мађарима изјаловио. Срби нису имали никакав избор и морали су да дефинишу свој програм и изађу на изборе и тако постигну равноправност, колико је то тада било могуће. Један део ове књиге се бави баш Бечкеречком конференцијом и избором за Угарски сабор који је био организован 1869. године… Оно што је мени запало за око, док сам листао странице ове публикације, јесте улога страначког листа „Застава“ у тим збивањима. Ви ту видите, да је управо преко штампе био постигнут тај контакт, комуникација са бирачима. Уредништво „Заставе“ даје директне сугестије, ко је од првака ту из Српске слободоумне странке и на који начин треба да се бирачи понашају али са друге стране, како немате сачуване записнике са одбора и како су они овде објављени, све ту можете сасвим фино да реконструишете. Дакле, цео ток, како је функционисала кампања и како је народ био информисан о току политичких идеја Срба у јужној Угарској, све то можете ту да читате у „Застави“…Последњи део књиге је, та исто тако занимљива, друга конференција, три године касније 1872. око реизбора. Уследио је нови сабор Срба са сличним бројем делегата али сада не у Градској кући него у школи. Ту се Срби питају да ли и даље политички да наступају? На изборима 1869. године Српска народна слободоумна странка није остварила бог зна какав успех. Милетић је узео изборе у Кикиндском диштрикту. Међутим, 1872. када су одлучили да се опет овде састану и да на неки начин ревидирају ставове и одрекли су се једног критичког погледа на нагодбу и кад су попустили што се тиче аутономије за румунски народ у Ердељу успех је био много бољи и више је кандидата ушло у Угарски сабор. То је већ било време када је Милетић затваран и када су угарске власти настојале да изврше сваку врсту опструкције и репресије…Мени је посебно упало у очи да је то била једна институционална, легална борба за права, ту нема ванинституционалног насиља…“

Публикација је вишеструко значајна као историјска грађа првог реда када је у питању историја борбе пречанских Србаља против дискриминаторске политике бечког двора према српском народу.

Аутор ове вредне публикације Слободан Милин је овом приликом уз захвалност свима који су дошли на промоцију и учествовали у реализацији овог пројекта, рекао и следеће:

„Бечкеречка конференција је одржана 16. јануара по старом јулијанском календару, односно 28. јануара 1869. по новом календару. Она је Сазвана у Великом Бечкереку у Градској кући или Магистарској дворани.Овде је вечерас леп амбијент али Градска кућа у којој смо вечерас могли седети је на жалост срушена 1954. године и на њеном месту се данас налази Водоторањ. Како је све почело? Истекао је трогодишњи сазив Угарског сабора и наступали су нови избори за нови сазив. Срби су требали да се определе и да виде како ће наступати? Да ли и даље вреди бирати посланике и послати их на Угарски сабор или се просто треба прихватити пасивне опозиције коју је заговарао Јoван Павловић уредник листа „Панчевац“. У том смислу коловођа и централна личност читавог покрета, српског, либералног и грађанског је био Светозар Милетић. Он је у свом листу „Застави“ 16. децембра 1868. године објавио чланак под називом – „Позив на договор!“ У њему је сугерисао бечкеречкој интелигенцији и његовим присним пријатељима и саборцима, да се састану, да припреме конференцију на којој ће се сабрати најистакнутији политички представници Срба у Угарској, пречанских Србаља, на којој ће он представити даљи програм свог деловања. Велики Бечкерек је одабран као место одржавања конференције, јер је по тадашњим неким схватањима налазио на географској средини између Срба, Бачвана и Банаћана. Ту је велику улогу одиграо један бечкеречки интелектуалац адвокат Ђока Димитријевић који је потицао из угледне бечкеречке породице абаџија. Дакле, он је предводио бечкеречке Милетићевце а ту су биле и друге познате личности Јоца Крстић, касније Градоначелник Великог Бечкерека, Ђорђе Пејић, адвокат, Ћира Секулић, Стева Николић, Пера Вуков, Пера Ристић…Оно што је јако важно и значајно је да је Милетић већ 5. и 8. јануара у „Застави“ објавио основу програма за Српску народну либералну опозициону странку, што је заправо била окосница Бечкеречког програма…На конференцији је било присутно преко триста делегата из читавог Провинцијала Баната и Бачке…“

Помоћ приликом рада на публикацији дала је и Матица Српска која је омогућила доступност дигиталног депозита листа Застава гласила везаног за политичку и националну делатност српског првака Светозара Милетића и његове странке. Рецензент текста је био докторант Филозофског факултета у Бања Луци мр Никола Ожеговић историчар који је био оправдано одсутан, јер припрема докторску дисертацију. Коректуру и лекторски посао око текста је урадила мастер професорка руског језика и књижевности ТањаЂапан која је урадила и веран пренос текста из „Заставе“. Прелом текста и десинг корица овог издања, потписује графички студио „Димано“ и Јована Милојевић.

Приредио за вас архивиста Саша Младеновић

Поделите објаву

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on email

Можда ће Вас занимати и...