У Изложбеном салону Историјског архива Зрењанина промовисана је књига ћерке јунака Благоја Јововића, Марије Јововић са тематиком о животу, раду и јуначком подвигу њеног оца под називом „Српски херој у вучијој јазбини”. На промоцији су говорили: в.д. директор Градске народне библиотеке “ Жарко Зрењанин” Миле Кулачић, истакнути културни прегалац у граду на Бегеју Милан Бјелогрлић, професор Зрењанинске гимназије Игор Мицов и писац књиге.
Књига говори о српском родољубу Благоју Јововићу који је 1957. године у предграђу Буенос Ајреса извршио атентат на Анту Павелића, једног од највећих злочинаца Другог светског рата. Несвакидашња прича, на више од 200 страница прати животни пут некадашњег припадника Југословенске војске у отаџбини и његову потеру за крволочним злочинцем, вођом усташког покрета. Миле Кулачић је мајсторском кичицом покушао да дочара присутним лик српског витеза, осветника:
“Сећам се првих фотографија које сам потражио, да видим како је изгледао, човек осветник Јасеновца? Сећам се те његове фотографије, где он заједно са саборцем Милом Кривокапићем корача, весело улицама. Његово лице је ведро, човек пролећног расположења, баш онакво, како изгледа и тај мир, који је наступио после Другог светског рата. Не видимо лице које је у грчу, без обзира што је он носио са собом патњу нашег народа, заборављене жртве, сакриване, затиране. Имао је такву снагу да направи распон између те свести и оног људског осећања и ведрине, због којих се човек и бори. Оно што су вредности наше, благодати живота, то је оно што се брани. Код њега то није било помрачено. Да би се тако нешто десило, човек заиста мора да има широко срце и да обједини те две стране, и жртве и да сачува осећај људскости. Осветници често са собом носе једно тешко осећање, због кога освету морају да изврше. Ведрина његовог лица и једна благост као да је у потпуном сагласју са његовим именом…“
Према речима саме ауторке, разлози који су је навели да напише ову књигу су лични и односе се на исправку неистина које су писане о њеном оцу Благоју Јововићу у различитим медијима и на друштвеним мрежама, што је за последицу имало да се уз његову животну причу гради паралелна прича у којој је описиван са карактеристикама које нису имале много везе са његовом личношћу. Милан Бјелогрлић је овом приликом рекао:
„Ми вечерас причамо о Благоју Јововићу и многи ће можда сада рећи то је био терористички чин. Они заборављају ону Његошеву: Ал тирјанству стати ногом за врат, то је људска дужност најсветија…Сећам се кад је УДБА, овде, хапсила по Зрењанину неког четника из Смедерева, који се скривао, долазио да преда неку репу и шта ти ја знам. Кога су хапсили и кога су судили од усташа а да је осуђен за злочине у Јасеновцу? Кажу људи да је тих злочинаца као стражара било и на Голом Отоку. Шетао им се Аргентином највећи злочинац Анте Павелић. Увек има нека игра судбине. Десетог травња, не априла 1957. године, Благоје Јововић му је честитао Дан државности његове НДХ. Кад сам био у војци у Осеку, тога датума, нама официри ЈНА говоре, немој да би ко ишао данас у град, може који усташа да вас нападне. Ми се чудимо, какве усташе, давно поражене? Исто тако на логоровању и гађању, кажу нам немој ко да би ишао у оно село, то је усташко село да вам се не догоди неко зло…Не могу да дођем ни до једне слике о Јасеновцу, што ће ми додати, да мислим ружније од онога што већ мислим о тим злочинима…Тај чин Благоја Јововића је парадигматичан и њега не смемо да заборавимо.“
Благоје Јововић, атентатор на поглавника НДХ, рођен је 1922. године у селу Косић код Даниловграда, племе Бјелопавлића. Похађао је Војну подофицирску школу Краљевине Југославије у Билећи а oдатле је прекомандован у Струмицу, где је у априлском рату добио одликовање. У родном крају, у селу Косићу јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије. Изабран је за командира Косићког партизанског одреда и са њим учествовао у борбама на Пљевљима. Када је добио наређење од комунистичког команданта Ивана Милутиновића да својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје, јер је сазнао да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао са дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби. Прешао је у четнике код пуковника Баја Станишића који му је прије рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи. Професор историје Игор Мицов је у својој беседи подцртао основне историјске чињенице, везане за овај период:
„На жалост српски народ су многи уништавали и сатирали од хабзбуршких царева до турских султана, преко Мусолинија и Хитлера, међутим сви су они смешни наспрам звери у људском облику Анте Павелића. Највише Срба на најмонструознији начин убиле су његове усташе. Данас се лицитира тим жртвама, колико је убијено људи али треба знати да нису сви Срби убијани само у Јасеновцу. Они су убијани широм такозване Независне државе Хрватске, на Банији, на Кордуну, на Далмацији, сви рођаци Николе Тесле и у Херцеговини, касније бетониране јаме и у Славонији, ево ту преко Дунава у Срему. Пао је био и Берлин али Јасеновац још није био ослобођен…И после свих злочина, тај Анте Павелић мирно одлази у Аргентину, живи тамо као бубрег у лоју, нико га не тражи. Та фамозна Југословенска УДБА ни не покушава да га убије, не знамо зашто? Данас се труде из петиних жила да докажу а питао сам гошћу о томе, како је Благоје у име службе извршио тај атентат, а није истина. Човек је то урадио у име српског народа као осветник. Нико није стајао иза њега осим његових личних побуда…“
Године 1943. Благоје је био у штабу поморског официра и новог команданта Бјелопавлићке војно-четничке бригаде, капетана Јакова Јововића, и постављен за водника у штапској чети. Године 1944. године, Благоје је емигрирао у Италију. У тој земљи боравио је у избегличким логорима. После рата, отишао је у Аргентину. Тада је имао 24 године. У овој земљи Благоје Јововић радио је многе послове али није заборавио злочине над Србима. Од неких Јевреја је чуо да злогласни злочинац Анте Павелић ту борави и да га чувају. Тада је Благоје дошао на идеју да пронађе Павелића и да изврши атентат на њега.
Била је среда, 10. априла 1957. године. Шеснаест година од формирања геноцидне творевине Независне Државе Хрватске, њен поглавнк Анте Павелић, шетао се у вечерњим сатима предграђем Ломас де Паламор у Буенос Ајресу. У 21 час, када се у мрачној улици Санчез зачуло пет хитаца из пиштоља. Атентатор је са два метка тешко ранио Павелића, који је две и по године касније преминуо у Шпанији. Нагађало се да је југословенска УДБА наручила атентат, ковале се разне неистините теорије. Атентат на Павелића пао је у заборав, али пред крај бурног 20. века, Благоје Јововић се након 55 година вратио из Аргентине у отаџбину и 1999. у Манастиру Острог исповедио митрополиту Амфилохију да је управо он пуцао у Анту Павелића.
Ништа о Благоjевом атентату на Павелића нису знали ни његова супруга Глади Анхела Мико, кћерке Јадранка, Марија и Гаврила Карина као и син Гаврило Александар. Данас Марија де лос Ангелес Јововић своје родитеље описује као добре људе, брижне и пуне љубави за породицу. Благоје је више од пола века живео у Аргентини, био је добар човек, отац и супруг. Вредно је радио, и доста стекао. Имао је свој хотел и многе друге некретнине. Али, уз посао и бригу о имању и породици, стално су га пратиле мисли о правди и освети.
„Отац је дуго носио у себи идеју о убиству Анте Павелића, о освети за мученике Јасеновца и успио да са неколико блиских и повјерљивих сарадника, оданих истој идеји, то и оствари“ – рекла је Марија. Увек је понављао један стих великог Његоша, сећа се Марија и мисли да је то био основни мото његовог живота:
„БЛАГО ОНОМ КО ДОВИЈЕКА ЖИВИ ИМАО СЕ РАШТА И РОДИТИ“
